Историја клуба
Почеци (1968–1980)
Српски бели орлови основани су 1968. године у Хамилтону, Онтарио, као ФК Србија. Кратко време су деловали под тим именом пре него што су се преселили у Торонто и постали Српски бели орлови. У овим почецима, клуб је учествовао у Националној фудбалској лиги.
Пре почетка сезоне 1973. године, клуб је довео девет играча из Југославије. Шеф стручног штаба био је некадашњи везиста ФК БАСК и репрезентативац Југославије Младен Сарић. Трагедија је задесила клуб 10. јуна 1973. године када је 25-годишњи нападач Александар Живаљевић погинуо у саобраћајној несрећи на путу краљице Елизабете у Торонту. Возач аутомобила, 24-годишњи Нико Шкрвић, такође је погинуо када је изгубио контролу над аутомобилом. У удесу су повређени фудбалери Орлова Верко Митровић и Љуба Димић. 30-годишњи Митровић је задобио згњечење грудног коша и парализован је од појаса надоле, док је 26-годишњи Димић задобио прелом лобање и повреду бубрега.
Легендарни Момчило Мајк Стојановић је 1974. године у 36 утакмица постигао 54 гола што је и данас клупски и лигашки рекорд.
Српски бели орлови освојили су шампионат лигашког дела Националне фудбалске лиге 1974. године под вођством шефа стручног штаба Драгана Поповића. У куп утакмици за шампиона Канаде, Српски бели орлови савладали су у Торонту екипу Кикерса из Калгарија резулатом од 3-1. Као прваци Канаде, пласирали су се у шампионат Северне Америке где су требали да играју са прваком НАСЛ-а Лос Анђелес азтекси. На захтев НАСЛ-а, Лос Анђелес је одустао и предао утакмице без играња. Српски бели орлови су се тиме, као прваци Северне Америке, директно квалификовали за Куп шампиона КОНКАКАФ-а 1975. године где им је противник у првој рунди био шампион Мексика Монтереј (клуб који је водио чувени чилеански тренер Фернандо Ријера), а Српски бели орлови су постали први канадски фудбалски клуб који се такмичио у том купу. У Монтереју, предвођени легендарним Драгославом Шекуларцем који је уједно био и тренер и играч, Српски бели орлови су изгубили са 2-0 а у Торонту је утакмица прекинута у 67. минуту због опште туче при резултату 1-1. Туча је почела као сукоб између играча Орлова Драгија Денковског и играча Монтереја Густава Пење, што је потом довело до тога да су гледаоци појурили на терен стадиона Егзибишен. Гол за Српске беле орлове постигао је некадашњи репрезентативац Југославије Мирослав Вардић.
У Купу шампиона КОНКАКАФ-а 1976. године, Српски бели орлови су се пласирали у друго коло Северноамеричке зоне где су требали да се суоче са Клуб Леоном из Мексика, али су се повукли. У лето 1976. године, играч и тренер Белих орлова уједно је био бивши играч Фулама и репрезентације Републике Ирске Џон Демпси који је пристигао из Челсија.
Српски бели орлови су првобитно играли на стадиону Стенли парк, преселивши се на стадион Егзибишен 1973. године и на крају на стадион Лампорт 1975. године. Просек публике је тада био измећу десет и петнаест хиљада људи по утакмици. Још неки од играча који су у том периоду наступали за Српске беле орлове су Шабан Романовић, Милован Мајк Бакић, Трифун Михаиловић, Драган Јанковић, Лазар Ерски, Светозар Цвеја Бошњаковић, Благоје Таминџић, Тибор Гемери, Иван Мршић, Јосип Огњанац, Андерс Ирфелт и Дејвид Демејн. Између осталих, чланови управе били су Коста Кен Станојевић, Ратко Реј Добријевић, Гојко Паић, Љубомир Булатовић и Милош Јауковић.
Године 1981. повукли су се из НСЛ-а и тиме постали аматерски клуб.
Препород и успех (2006)
Они су остали аматерски клуб све до фебруара 2006, када су се придружили Канадској фудбалској лиги (наследници НСЛ лиге), поставши један од најуспешнијих клубова у историји лиге. Уочи почетка сезоне Канадске фудбалске лиге 2006. године, најављено је да ће легендарни Драгослав Шекуларац постати шеф стручног штаба, а да ће први помоћник бити Стеван Мојсиловић. Доведена су и друга велика имена да помогну у поновној изградњи тима. Међу њима били су (између осталих): клупска легенда Милован Мајк Бакић као председник клуба, директор кадрова био је још једна легенда клуба Момчило Мајк Стојановић, генерални менаџер био је Коста Кен Станојевић док је спортски директор био Ненад Стојков. Ово је био други Шекуларчев наступ са Српским белим орловима јер је играо а и тренирао клуб у прошлости. Са искусним интернационалцима који су доведени из Србије и остатка Европе, тим је био спреман. Такође је формирана организована навијачка група под називом „Ultra Serbs” (Ултра Срби) која је пратила клуб и код куће и на страни.
Ростер који је саставио Шекуларац чинили су играчи са европским искуством и ветерани лиге а неки од њих су Саша Вицикнез, Душан Белић, Синиша Нинковић, Драган Радовић, Никола Ники Будалић, Божо Милић, Урош Предић, Ненад Стојчић, Мирко Медић, Габријел Поп из Румуније као и млади таленти канадског фудбала Алекс Бралетић, Милош Шћепановић, Горан Влашки и Марк Јанковић. Шекуларчев боравак, иако краткотрајан, није прошао без успеха. Клуб је био хит у својој првој сезони, завршио је на првом месту у Међународној конференцији са 55 бодова и први у укупном поретку (упоредивши обе конференције). У регуларној сезони, Шекуларац је довео клуб до 17 победа, 1 пораза и 4 нерешене утакмице уз невероватну гол разлику од 66:13. Тим је завршио са најбољим резултатом у офанзиви и дефанзиви. Формирано је упечатљиво нападачко партнерство састављено од Попа и Вицикнеза, а Поп је завршио као најбољи стрелац лиге, а пратио га је Вицикнез као другопласирани. Поп је освојио златну копачку, док је Вицикнез проглашен за МВП-а лиге.
Орлови су се пласирали у нокаут фазу, лако победивши ФК Торонто супра португиз у четвртфиналу са резултатом 3–0 и такође лако победивши Виндзор бордер старс у полуфиналу са 6–1. Њихову бајковиту сезону окончао је ФК Италија шутерс у финалу лиге, направивши чудо победом над Српским белим орловима резултатом од 1–0. Иако нису освојили титулу, били су прихваћени од стране српске заједнице у Канади и у просеку су имали највећу посећеност било ког тима у лиги.
Сила у лиги и плеј-офу (2007–2008)
Неке измене су направљене пре сезоне 2007. тако што је голман Душан Белић унапређен у играча-тренера, док је Драган Бакоч (потпредседник клуба 2006. године) постао председник. Настављајући српску традицију, клуб је изабрао да има крсну славу, определивши се за 8. новембар и Светог великомученика Димитрија за свог светитеља заштитника. Белић је био играч-тренер неколико месеци док није преузео позицију скаута у Словенији. Белића су заменили ветеран лиге Артур Заславски из Белорусије и бивши репрезентативац Канаде до 17 година Џорџ Радан. Заславски и Радан су ротирали минуте, али је Радан добио предност када се ближио плеј-оф. Тадашњи помоћни тренер Синиша Нинковић (још један играч из 2006. године) преузео је место шефа стручног штаба, али га је пре плеј-офа заменио тренер Торонто фалконса Бранко Павловић. Појачања Урош Стаматовић, бразилски везиста Осни Нето, мексички дефанзивац Рикардо Мунгија, Зоран Кокот и Милан Којић показали су се као кључни додаци. Књижевник Првослав Вујчић је 2007. године написао химну Српских белих орлова.
Током целе сезоне Орлови су освојили своју другу узастопну титулу у лиги и још једном остварили највећу посећеност у лиги. Тим је имао петорицу својих играча, укључујући и тренера Нинковића, изабраних за Ол-стар утакмицу. У првом колу плеј-офа сусрели су се са Виндзор бордер старсима, где су прошли у следећу рунду захваљујући головима Будалића и Кокота у победи од 2–1. Њихови противници у следећем колу били су Троа Ривјер атак, где су Кокот и Драгорад Милићевић дали допринос головима у победи од 2–1. Победа је означила њихов други узастопни финални наступ на шампионату, где су се суочили са својим ривалима Торонто кроација. Због жестоког ривалства и без адекватног стадиона који би раздвојио навијаче, лига је била принуђена да промени формат на двомеч, а не на стандардни нокаут. У финалу од две утакмице, Српски бели орлови поражени су од Торонто кроације укупним резултатом од 4-1.
Пре сезоне 2008. године, клуб је наставио традицију довођења искусних тренера из Србије пошто је овог пута Милан Чанчаревић постављен за шефа стручног штаба. Још један значајан догађај уочи сезоне 2008. било је формирање фан-клубова нашег тима у Ваљеву и у Лозници. Значајна појачања су били репрезентативац Сент Винсента и Гренадина Касвејн Мејсон, бивши репрезентативац Сент Китса и Невиса Дерил Гомез и Дијего Ернан Марадона (син Лала Марадоне који је рођени брат чувеног Дијега Марадоне). Српски бели орлови су се квалификовали за плеј-оф трећу сезону заредом тако што су завршили на другом месту у својој дивизији. У прелиминарном колу плеј-офа победили су екипу Норт јорк астрос резултатом од 2–1. Орлови су затим у полуфиналу победили Италију шутерс са релативно великим резултатом од 3–0 уз голове Будалића, Бралетића и Милоша Шћепановића.
У финалу 26. октобра 2008. године на стадиону Естер Шајнер, Српски бели орлови (са формацијом 4-4-2) су по великом пљуску надиграли шампиона националне дивизије Троа Ривјер атак. После продужетака и извођења једанаестераца у ком су Орлови били бољи укупним резултатом од 2-1, остварен је вишедеценијски сан на радост Срба широм света – Српски бели орлови постали су шампиони Канадске фудбалске лиге.
Доследан кандидат за плеј-оф (2009–2012)
У сезони 2009. године, клуб је увео црвени дрес (плави је био секундарни дрес претходних година) и ангажовао је услуге тренера године у лиги Рафаела Карбахала из Уругваја. На место помоћника постављен је Паоло Пачоне.
Српски бели орлови су изабрани да играју против ФК Торонта у пријатељском мечу одиграном 26. маја 2009. иза затворених врата на БМО филду. Утакмица је завршена резултатом 1–1.
Српски бели орлови су 7. августа 2009. у церемонији пре утакмице повукли из употребе број 9 који је носио легендарни Момчило Мајк Стојановић док је играо за клуб. Ово је једини број који је клуб повукао из употребе.
Карбахалов списак играча био је мешавина искусних ветерана (као што су Адриан Тисменар који је стигао из Севојна) са неколико младих играча као што су Еван Милвард, Селвин Леми и Џонатан Хуртис. Карбахал је додао још трофеја у кабинет Орлова јер су освојили своју трећу титулу у Међународној дивизији, а истовремено су забележили најбољи офанзивни рекорд лиге. Карбахал је смењен пре почетка плеј-офа а његова замена је био Душан Душко Пријић. У почетним фазама плеј-офа, Орлови су победили академију ФК Торонта укупним резултатом 6–0. У следећем колу су савладали ривала Торонто кроацију да би имали репризу финала из 2008. против Троа Ривјер атак. У последњој утакмици, играјући са играчем мање током већег дела другог полувремена, Троа Ривјер је продужио, а затим извео једанаестерце за победу у шампионату на БМО филду у Торонту 10. октобра 2009. године. Утакмица је била без голова у 90 минута, затим и у 30 минута надокнаде пре него што је Троа Ривјер надиграо Српске беле орлове са 3–2 у извођењу пенала. На крају сезоне, Вицикнез је добио другу награду за МВП-а, док је Медић освојио титулу дефанзивца године, а Ден Пелц је проглашен за голмана године. У прве четири сезоне играња у Канадској фудбалској лиги, постали су други клуб у историји лиге који је стигао до финала шампионата у четири узастопне сезоне.
Бивши капитен тима Никола Будалић је наследио Пријића на месту шефа стручног штаба у сезони 2010. године. Значајна појачања су били голман Милош Коцић (на позајмици из ФК Торонто), Стефан Вуковић, румунски нападач Данијел Бастон који је изашао из четворогодишње пензије да би наступао за клуб, Тејлор Лорд и Шон Браун. У регуларном делу сезоне, клуб је завршио на другом месту на табели са најбољим одбрамбеним резултатом. У првом колу плеј-офа, први пут од повратка у лигу, Орлови нису успели да се пласирају у финале шампионата након пораза од Брентфорд галаксија. Иако њихов сениорски тим није успео да узме трофеј, њихов резервни тим је освојио титулу шампиона резервног састава. Коцић је проглашен за голмана године лиге.
Урош Стаматовић се 2010. године пензионисао и постављен је за шефа стручног штаба и доведен је искусни Борис Миличић из Србије. Сезона 2011. забележила је пад у њиховом учинку пошто су завршили на петом месту на табели, али су ипак успели да изборе место у плеј-офу. У првом колу су победили Бремптон сити јунајтед, али су елиминисани у другом колу против Капитал ситија.
У 2012. години, клуб је још једном довео искусне играче као што су Зоран Рајовић, Витомир Јелић, Александар Стојановски, Никола Миодраг, Иван Станковић, голман Александар Радосављевић и бивши репрезентативац Јамајке Ричард Вест. Пласирали су се у плеј-оф тако што су завршили на шестом месту на табели. Орлови су добро погурали савладавши солидну екипу Торонто супра са 1–0 у четвртфиналу да би изгубили 4–0 против Торонто кроације у следећем колу, означавајући другу годину заредом где су избачени у полуфиналу.
Пад успеха и повратак на стазу славе (2013–данас)
Следеће две сезоне, тим се пласирао у плеј-оф, а у плеј-офу је доживео поразе у првом колу.
Српски бели орлови су 2015. године довели бишве играче Партизана Раденка Камберовића и Бојана Шљиванчанина. У тој сезони, клуб је још једном доживео славу јер је освојио титулу у регуларном делу сезоне. У плеј-офу, победили су Лондон сити 1–0 голом Бранислава Вукомановића али је потрага за шампионатом окончана након пораза од 3–2 од екипе Ватерлуа.
Бивши капитен тима Мирко Медић промовисан је у шефа стручног штаба за сезону 2016. године. Он им је обезбедио једанаести узастопни пласман у плеј-оф тако што су завршили на четвртом месту на табели. Њихов пут до шампионата успешно је започет победом од 1-0 над екипом Торонто атомик, а Милош Шћепановић је забележио једини гол. У другом колу су победили екипу украјинске заједнице Јукрејн јунајтед 1-0 и тако обележили њихов шести финални наступ на шампионату. Њихов противник у финалу је био Хамилтон сити. Током меча, Хамилтон је повео у 14. минуту, а Орлови су изједначили у 59. минуту да би меч послали у продужетке где је Шћепановић постигао победоносни погодак и донео другу шампионску титулу Српским белим орловима.
Српски бели орлови су 2017. завршили на другом месту у регуларном делу сезоне али су елиминисани у полуфиналу од Јорк риџен шутерса. У 2018. години, клуб се квалификовао за плеј-оф, али је нажалост елиминисан у четвртфиналу.
Клуб је под именом Србија 2017. и 2018. године имао и футсал екипу у Арена премијер лиги.
Српски бели орлови елиминисани су 2019. године у четвртфиналу од екипе Ватерлу риџен.
Клуб је јуна 2020. године потписао споразум о братској сарадњи са ФК Слобода Ужице.
Пандемија КОВИД-19 одложила је отварање сезоне 2020, што је резултирало тиме да је лига на крају објавила модификовани скраћени распоред којим је сезона почела почетком августа. Српски бели орлови обезбедили су улазак у плеј-оф, чиме су обележили петнаесту узастопну сезону учешћа у плеј-офу од повратка на професионалну сцену 2006. године. Српски бели орлови су остварили најбољи офанзивни рекорд у регуларном делу сезоне, али су елиминисани у првом колу плеј-офа од ФК Воркута.
У сезони 2021. године, Српски бели орлови су завршили на петом месту на табели са само бод разлике између БГХ ситија. Пошто се сматрало да БГХ сити не може да се такмичи у ПроСаунд купу, њихов пласман у плеј-оф су добили Српски бели орлови који су нажалост поново поражени у првом колу од Воркуте.
Српски бели орлови освојили су прво место у регуларном делу сезоне 2022. године и тиме се пласирали у полуфинале где су елиминисани од екипе ФК Континенталси (раније познати као ФК Воркута).
Познати композитор Александар Миљковић компоновао је званичну музику нашег клуба, августа 2023. године.
Српски бели орлови завршили су сезону на другом месту, 2023. године.