Наши Српски бели орлови наставили су свој низ победа у суботу 10. јуна на Матами спортс парку победом од 2-1 над Торонто фалконсима, уз задржавање прве позиције на табели.

Марко Стајић је непосредно пре последњег звиждука постигао победоносни гол за Српске беле орлове, свој четврти гол у сезони, после поготка Срђана Симовића у 49. минуту. Дефанзивац Павло Шулхан погодио је за Торонто фалконсе.

Српски бели орлови следећу утакмицу играју на Матами спортс парку у суботу 17. јуна са почетком у 18 часова против Хамилтон ситија.

Српски бели орлови су прошле суботе (3. јуна) у другом полувремену погодили три пута за победу над торонтским Динамом од 3-0.

После резултата од 0-0 на полувремену, Марко Стајић постигао је погодак за наш тим у 52. минуту. Марко Павићевић је у 70. минуту повисио резултат на 2-0, а Стајић је постигао други гол у 86. минуту за коначан резултат од 3-0 после последњег судијског звиждука. Победа наставља наш победнички низ након победе у првој утакмици 27. маја и после освојене титуле у регуларном делу сезоне прошле године.

Наш следећи меч игра се у Матами спортс парку у суботу 10. јуна (утакмица почиње у четрнаест часова) против екипе Торонто фалконси.

Наши Српски бели орлови започели су 28. маја своје учешће у овогодишњем издању Канадске фудбалске лиге победом од 4-2 над новим тимом под називом Ути блек перл (Ooty Black Pearl).

Дарио Бразак дао је гол за Ути блек перл у 22. минуту, а наш Марко Красић изједначио је резултат непосредно пре одмора. Српски бели орлови вршили су притисак током раних фаза другог полувремена, а Срђан Симовић и Марко Стајић су били близу поготка (Стајић је чак погодио и стативу).

Српски бели орлови су повели са 2-1 у 55. минуту, поготком Петра Планића са десне стране, а Ути блек перл је изједначио резултат на 2-2 у 70. минуту када је Андерсон Силва дао гол.

Српски бели орлови су повели са 3-2 када је Планић центрирао Стефану Милошевићу који је главом са око десет метара убацио лопту у мрежу, а Орлови су повели са 4-2 након што је Марко Красић ударцем левом ногом у 83. минуту дао његов други гол у овој утакмици за коначан резултат од 4-2.

Наш клуб следећу утакмицу игра у суботу 3. јуна (у осамнаест часова) на Матами филду у Мисисаги против новооснованог Динама из Торонта.

Извештај: Ђурађ Вујчић
Фотографија: Рени Харлан

Први „Ројални CSL куп” одржан је данас у Матами спортс парку у Мисисаги између Торонто фалконса и наших Српских белих орлова. Утакмица је завршена резултатом 0-0 у регуларном делу, а Фалконси су освојили пехар након пенала где су победили 5-4.

Меморијална утакмица одиграна је у знак сећања на дугогодишњег спикера лиге Енија Перуцу који је неочекивано преминуо 15. јануара 2021. у 54. години. Енио Перуца најавио је преко 3.000 утакмица углавном Канадске фудбалске лиге и Купа Онтарија током две деценије. Познат у фудбалској заједници у јужном Онтарију као глас лиге, Перуца је био популаран део лиге више од двадесет година и миљеник многих у канадској фудбалској заједници.

Такмичење је првобитно требало да се одигра на крају сезоне 2022, али је било одложено за почетак ове сезоне. Почетак утакмице био је у шеснаест часова, док ће регуларни део сезоне почети 28. маја.

За наш клуб су у овој утакмици дебитовали искусни српски интернационалци Дејан Кораксић и Стефан Милошевић. Могли смо да приметимо и још једно познато лице, а то је Витомир Јелић који је играо за наш клуб од 2012. до 2020. године.

У пенал-серији, голове за Фалконсе постигли су Васил Матвијшин, Јарослав Солонинко, Сергиј Пител, Андриј Сухетскји и Јевген Осипенко док су за Орлове голове дали Марко Красић, Стефан Милошевић, Никола Ђурковић и Марко Стајић.

„Перуцин допринос игри у Канади био је значајан. Био је веома омиљен како због доприноса игри, тако и због пријатне личности која се није променила када су га изазвали здравствени проблеми. Увек је имао осмех на лицу”, рекао је председник Драган Бакоч.

Састави тимова

Српски бели орлови: Марко Костић, Иван Ћендић, Петар Планић, Срђан Симовић, Никола Тимотијевић, Никола Ђурковић, Марко Орошић, Марко Стајић, Јасин Шахван, Марко Красић и Стефан Милошевић.

Торонто фалконси: Васил Шпук, Паша Шулган, Јарослав Нидзелски, Станислав Олежик, Јевген Осипенко, Сергиј Пител, Андриј Дулибскји, Андриј Сухетскји, Васил Матвијшин, Игор Федишин и Данил Родин.

Чланак: Ђурађ Вујчић

Центарфор Бојан Зорановић рођен је у Горњем Милановцу, 12. априла 1990. године. Прошао је целу омладинску школу ФК Таково и дебитовао је за сениорски тим са шеснаест година. Након Такова, играо је између осталих и за клубове као што су Металац из Горњег Милановца и Раднички из Крагујевца.

„Горњи Милановац је град који стално носим у срцу и мислима. Таково је клуб који има посебно место у мом срцу, а у Металцу сам играо у два наврата. Први пут као део екипе која је изборила историјски улазак у Супер лигу Србије и у Металцу сам дебитовао у Супер лиги Србије и са те стране ме вежу лепе успомене. У оба наврата сам имао проблема са тежим повредама и то је један од разлога зашто нисам оставио дубљи траг. Нажалост, генерално је тешка средина за домаће играче и надам се да ће се то променити у будућности. Клубу желим да избори опстанак у Првој лиги. Лепе успомене ме вежу и за Раднички. Али и тамо сам имао повреду која је ме пореметила. Велики клуб са великим бројем навијача који су после Партизанових и Звездиних навијача највећа навијачка група. Иначе у исто време сам имао понуду и ОФК Београда, на позив Звездана Терзића. Али на крају сам се определио за Раднички.”

Отиснуо се за Канаду 2018. године, где је играо за Јорк риџен шутерсе, Јунионвил Миликен, Про старсе, Скарборо а и за наше Српске беле орлове од 2020. године.

„Долазак у Канаду је случајан, али задржавање је намерно. Разлог је одлично прилагођавање условима живота у целини. Свиђа ми се земља и задовољан сам доласком. Искористио бих прилику да се захвалим Драгану Јанковићу, бившем играчу и функционеру Српских белих орлова, на чију иницијативу сам дошао у Канаду да играм онтаријску Лигу 1 (League1 Ontario).”

Зорановић каже да Лига 1 и Канадска фудбалска лига (CSL) имају сличности.

„Две године сам провео у Лиги 1 – лига која преферира углавном играче до 23 године са неколико искуснијих играча. Организационо је на солидном нивоу. То је лига која је у власништву новоосноване Премијер лиге, која има потенцијал да буде респектабилна лига до почетка Светског првенства 2026, које ће се играти у Канади између осталих земаља. CSL лига се углавном базира на искуснијим играчима, па бих рекао да се ту највише разликују. Лига 1 је физички и тркачки доминантнија, док је CSL квалитетнија тактички и технички.”

Зорановић је ушао и у тренерске воде прошле године као помоћни тренер нашег тима, а од ове године је шеф стручног штаба.

„Пре свега бих исказао велико задовољство да будем тренер Српских белих орлова – клуб са великом традицијом, у коме је тренер био и славни Драгослав Шекуларац. На место тренера сам постављен на иницијативу Уроша Стаматовића, уз подршку председника Драгана Бакоча. Улога тренера је изузетно битна функција, нарочито у врхунском фудбалу, то можемо лако увидети у великим фудбалским системима. Тренерска позиција је дијаметрална играчкој и навикавам се на ту промену.”

Поделио је с нама мало и о својој тренерској филозофији.

„Мишљења сам да су однос играча и дисциплина у игри од велике важности, као и тимски дух. Преферирам офанзиван фудбал са јаком дисциплином у одбрани. Баланс на терену (једнако бити посвећен и нападу и одбрани) је оно што је много битно у фудбалу. Радио сам са неколико одличних тренера и схватио да формација није од пресудне важности, већ остваривање задатих захтева у игри.”

Зорановић има речи хвале за српску заједницу у Канади.

„Српска заједница има битну улогу и ослонац је свим нашим људима који долазе и живе у Канади. Посебно бих нагласио значај Цркве за све вернике. Омогућено је да се умногоме осећамо као у земљама са наших простора. Навијачима бих се захвалио на подршци и пожелео да нас посећују у још већем броју. Сви ти људи имају заслуге у постојању нашег клуба.”

Хвала Бојану што је издвојио време за нашу веб-страницу. Задовољство нам је што је део нашег тима. Напред, у нове победе!

Чланак: Ђурађ Вујчић

ФК Српски бели орлови поноси се својим радом у развоју елитних спортиста. Наша академија је до сада веома успешна и добро организована.

Након успешних проби одржаних прошле јесени за дечаке рођене 2010, 2011. и 2012. године, наша академија наставила је да пружа прилику елитним младим канадским фудбалерима да достигну свој технички, тактички, ментални и физички потенцијал са нашим клубом.

Многи познати фудбалери наступали су за наш клуб – играчи који су играли на највишем нивоу како у Канади, тако и широм света. Наша академија има стручност и знање да подигне играче на виши ниво јер је воде садашњи играчи Српских белих орлова Марко Красић и Петар Планић.

Разговарао сам са Марком Красићем и сазнао више о томе како је ова идеја дошла до реализације.

„Самим тим што сам од своје седме године почео да тренирам фудбал, а професионално бављење траје од своје седмнаесте године, некако се створила и љубав да се бавим и тренерским послом па сам уједно уписао и тренерску школу коју сам успешно завршио са поседовањем УЕФА Б лиценце. Могу вам рећи да сам стварно срећан што имамо једну добру и талентовану групу дечака, а поносан сам зато што пажљиво слушају, вредно раде и труде се да дођу на сваки тренинг.”

Красић је играо у Србији, Индонезији, Канади и Црној Гори, али најлепше успомене као да носи из Хонг Конга где је играо за три клуба.

„То је истина. Хонг Конг је један невероватан град који много волим, где сам стекао доста пријатеља са којима сам и данас у контакту и много лепих и успешних година сам провео тамо.”

Красић је играо за наш клуб (на позајмици из ФК Инђија) 2015. године, освојивши прво место у регуларном делу сезоне Канадске фудбалске лиге. Вратио се у наш клуб прошле године – такође освојивши прво место у регуларном делу сезоне. Шта можемо даље да очекујемо?

„Те 2015. у Белим орловима су играли мој кум Бојан Вранић као и Бранислав Браца Вукомановић са којима сам био у контакту и тако размењивали искуства па сам у договору с њима решио да дођем, а 2022. сам на позив Уроша Стаматовића дошао јер ми је причао о академији и о раду у њој, а наравно да ми је све овде већ било познато, па сам решио поново да се вратим. Надам се да идемо у правом смеру јер смо довели доста добрих играча, а надам се да ће доћи још неки играч тако да очекујемо успешну сезону. Што се тиче академије, ту смо задужени Петар Планић и ја у развијању и усавршавању деце у фудбалском смеру. Као што сам и напоменуо, деца вредно раде, труде се на свакој утакмици да пренесу то што радимо на тренинзима – тако да смо с њима презадовољни.”

Разговарао сам и са Петром Планићем.

„Размишљао сам о томе, чиме бих могао да се бавим после фудбала, а тренирање деце је једна од ствари које бих волео да радим. Едуковао сам се мало, имам завршену Ц лиценцу а због искуства играња у професионалним лигама имам услова да полажем и за Б лиценцу, тако да ћу ускоро и то сигурно завршити. Иначе волим децу, и сâм их имам двоје, и верујем да искуство које сам стекао играјући професионални фудбал могу да пренесем на децу. Да их едукујем и фудбалски и животно.”

Планић је задовољан досадашњим искуством.

„Уживам у раду с младима, и много ми је драго када видим да деца након неког одређеног периода тренирања напредују. То је лепа сатисфакција и то ме чини поносним. То је знак да им мој начин рада прија, и да они уживају на сваком тренингу и утакмици. Истакао бих да не тренирам сâм децу у Српским белим орловима. Заједно са мном ради и Марко Красић – момак са огромним играчким и људским искуством.”

Планић је у наш клуб дошао почетком априла 2022. године.

„Дошао сам на позив мог старог друга (а сада тренера нашег клуба) Бојана Зорановића кога знам више од десет година. Објаснио ми је целу ситуацију, рекао ми је најбоље о клубу, председнику Бакочу… Све што ми је рекао, у то сам се и уверио. Прихватио сам целу причу овде, допада ми се живот, надам се да ће и моја породица ускоро доћи и да ћемо моћи заједно да уживамо у Канади. Фудбал је на добром нивоу, има занимљивих екипа. Али верујем да је ово година Белих орлова.”

Планић је играо у неколико земаља и има велики број пратилаца на друштвеним мрежама. Занимљива је чињеница да су навијачи из Бангладеша дошли да гледају његове утакмице плеј-офа прошле сезоне на стадиону Естер Шајнер.

„Играо сам у доста земаља Азије, а највише пратилаца имам из Индонезије. За њих је фудбал све. Пре пар година сам добио понуду да дођем у Бангладеш и одиграм турнир за једну екипу из њихове Премијер лиге. Верујем да сам оставио добар утисак на све њих, чим имају жељу да дођу и да ме гледају. Мада, играо сам за једну екипу са Малдива, и играли смо АФЦ куп, против можда и њихове највеће екипе у земљи, и победили смо их. То може бити један од разлога. Што се тиче утисака, све је позитивно. Јесте мало теже за живот али су људи пријатни и увек желе да ти помогну. За њих, ти ниси само фудбалер или спортиста – као да си нешто више.”

Шта можемо даље да очекујемо од Српских белих орлова?

„Верујем да је будућност Белих орлова јако лепа. Дошло је доста добрих и искусних играча прошле године, који могу играти бар још пар фудбалских квалитетних година, тако да верујем да ово може бити наша година у сваком смислу. Само да сви останемо здрави што је и најбитније. Наш тренер Бојан (Зорановић) ради добар посао, сада ће требати мало времена да се добро припремимо и уђемо спремни у нову сезону. А што се тиче наше омладинске школе, верујем да то може да се подигне на још виши ниво у доста сегмената. Има доста наше деце у Торонту, ево, овом приликом их позивам да нам се придруже и дођу да играју фудбал и уживају са новим другарима. Екипа момака која је већ била овде је јако добра и квалитетна, тако да заиста верујем у успех.”

Хвала Марку и Петру што су издвојили време за нашу веб-страницу. Нека ова година заиста буде година Белих орлова!

Посетите serbianwhiteeaglesacademy.com за више информација у вези наше академије.

Чланак: Ђурађ Вујчић

Играч средине терена Душан Мићић рођен је у Новом Саду, 29. новембра 1984. године. Први професионални уговор потписао је 2003. године када је и дебитовао за ОФК Младеновац, а након тога наставио је са више клубова, међу којима су и Рудар Пљевља (с којим је освојио првенство 2009/10. и куп 2009/10. и 2010/11) и Грбаљ у Црној Гори и Пролетер Нови Сад, Вождовац, Напредак Крушевац, Борац Чачак, Војводина, Радник Сурдулица и Раднички Ниш у Србији. Такође је наступао за белгијски клуб Лирсе 2015. и узбекистански клуб Буњодкор 2017. године.

Потписао је за наше Српске беле орлове 2019. године.

„За долазак овде највећи разлог је што нисам себе видео у Србији. Жена је стицајем околности рођена у Торонту па је све остало ишло само од себе. Цео живот сам путовао и живео у другим земљама због посла којим сам се бавио па ми ово није била никаква препрека. Овде у Торонту сам имао и пре доласка доста људи које знам па сам знао за прилике које овде владају.”

Наступао је за наш клуб до краја сезоне 2021. године и одлучио је да остане да живи у Торонту.

„Презадовољни смо овде и баш нам се свиђа. Природа, услови живота, пријатељи и моја ближа околина – да сам себи пројектовао све, не знам да ли бих успео овакво нешто и ставити на папир.”

Интересантно је да је његов надимак муња, а док је играо за Раднички из Ниша, на леђима је уместо презимена носио надимак.

„Надимак је од дана када сам био у школици фудбала (тада једној од мало њих) коју је држао проф др Мика Радосав који је легенда ФК Војводина. У то време се на телевизији пуштала серија Флеш Бери Ален а пошто сам био јако брз, надимак су ми дали тада тренери и остао је до дан данас – иако сам спор (смех).”

Коју поруку има за наше навијаче?

„Треба да ценимо што овај клуб постоји и што већ постоји дуга традиција и позвао бих навијаче да помогну својим присуством на утакмицама.”

Хвала Душану што је издвојио време за нашу веб-страницу а ФК Српски бели орлови му овом приликом честита на рођењу ћерке! Напред – у нове победе!

Чланак: Ђурађ Вујчић

Данас се навршава дванаест година од упокојења наше клупске легенде Момчила Мајка Стојановића.

Момчило Стојановић (популарни Столе) родио се у Лапову, 26. јануара 1947. године, од оца Витомира и мајке Руже.

Током своје играчке каријере у Југославији, Стојановић (који је играо на позицији центарфора) играо је за Јединство из Параћина, Мораву из Велике Плане и за прволигаше Раднички Крагујевац и скопски Вардар.

Стојановић је био договорио прелазак у француски клуб Ница, али је дошло до компликација са његовим папирима при потпису. Уместо тога, отишао је у Северну Америку и играо за наше Српске беле орлове од 1973. до 1976. године када је наш клуб био члан Националне фудбалске лиге. Стојановић је био члан екипе која је 1974. године освојила дуплу круну (титулу у регуларном делу лиге и Отворени куп Канаде) под вођством шефа стручног штаба Драгана Поповића. Стојановић је био најбољи стрелац лиге 1974. године (са 54 гола) и 1975. године (са 42 гола) за укупних невероватних 96 голова за само две сезоне. Стојановићева 54 гола постигнута 1974. и данас је клупски и лигашки рекорд.

После тога је играо за НАСЛ (Северноамеричка фудбалска лига) екипу Рочестер ленсерси од 1976. до 1980. године. Био је познат по својој висини и снази и постигао је седамнаест голова у првој сезони у клубу.

Играо је за екипу Сан Дијего сокерси од 1981. до 1982. године. Његова најпродуктивнија сезона била је 1981. када је постигао 23 гола и када је проглашен за најбољег играча године у Северној Америци према НАСЛ-у. Стојановић је такође играо за екипу Сан Хозе ертквејкси 1982. године, што је била његова последња сезона у професионалном фудбалу. Стојановић је девети на листи најбољих стрелаца НАСЛ-а свих времена са 83 гола у 179 утакмица и десети на листи најбољих поентера са 211 поена – испред легенди као што су Џорџ Бест, Пеле и Франц Бекенбауер.

Стојановић је имао 33 године када је 15. септембра 1980. године забележио свој први наступ за А репрезентацију Канаде против Новог Зеланда у Ванкуверу. Стојановић је постигао гол на свом дебију а Канада је победила 4-0. Играо је на свим утакмицама Канаде 1980. и 1981. године под вођством селектора Берија Кларка. Одиграо је укупно петнаест утакмица и постигао пет голова у утакмицама против Новог Зеланда, Мексика, Тринидада и Тобага, Салвадора и Хаитија.

Након што је играо за Српске беле орлове, Стојановић је одлучио да живи у Торонту. Играо је у лиги Фудбалског савеза Општине Дурам 1992. године са 45 година, освојивши прво место у лиги са ФК Уједињени Срби из Ошаве.

Стојановић је 6. јуна 2009. године примљен у Кућу славних Фудбалског савеза Канаде, чиме је постао први човек српског порекла који је примљен.

На церемонији 7. августа 2009. године, уочи утакмице Српских белих орлова против екипе ФК Португал на стадиону Сетенијал парк, Стојановићев дрес са бројем 9 је повучен из употребе – једини број који је наш клуб икада повукао из употребе.

Стојановић се упокојио 18. новембра 2010. године после храбре борбе са раком стомака. Сахрањен је на манастирском гробљу српског православног манастира Светог Преображења Господњег у Милтону 20. новембра 2010. године, а чин опела служио је протојереј-ставрофор Михајло Додер.

Стојановић је 19. новембра 2011. године постхумно примљен у Кућу славних екипе Рочестера.

Молимо се да Господ упокоји његову душу тамо где праведници почивају. Вечнаја памјат!

Чланак: Ђурађ Вујчић

Везни фудбалер Милан Јаношевић рођен је 3. априла 1980. године у Рашкој. Прве фудбалске кораке направио је са осам година у свом родном граду са ФК Бане, да би после тога наставио у школи ФК Земун. Потписао је први професионални уговор и дебитовао је за сениорску екипу Земуна 2001. године, а након тога наставио је са подгоричким клубом ФК Зета који је тада играо у Првој лиги СР Југославије. У сезони 2003/04, играо је за родни клуб Бане, а затим је прешао на Исланд где је играо за два клуба.

„Да, играо сам две године на Исланду што је било једно велико искуство за мене. Лига са доста трчања и борби – прави скандинавски стил.”

На позив помоћног тренера Стевана Мојсиловића, потписао је уговор са нашим клубом 2006. године. Као члан прве генерације клуба после 26 година, освојио је Интернационалну титулу (International Division) и играо у финалу шампионата против екипе Италија шутерси. Ушао је у историју тиме што је освојио титулу са Српским белим орловима 2008. године против екипе Троа Ривјер атак, а такође је био члан тима годину дана касније где су Српски бели орлови изгубили на пенале од Атака на БМО филду у финалу.

„Да, то (титула 2008. године) је велика ствар за нас. Једна од најбољих титула у каријери.”

Током свог мандата у нашем клубу, освојио је три Интерационалне титуле и једну шампионску титулу. Јаношевић је окачио копачке о клин после завршетка сезоне 2011. године и сада има компанију за продају и уградњу прозора и врата.

„За крај, нек победи прво Србија у Катару а после и наш клуб у Канади. Напред, Бели орлови!”

Хвала Милану што је издвојио време за нашу веб-страницу. Лепо је присетити се шампионских времена а још је лепше стварати нове шампионске успомене. И зато, напред – у нове победе!

Чланак: Ђурађ Вујчић

Везни фудбалер Лука Бојић рођен је у Подгорици 9. априла 1992. године. Прве фудбалске кораке направио је у школи фудбала „Браћа Мирочевић” а после тога, са осамнаест година, потписује први професионални уговор са ФК Будућност из Подгорице. Играо је и петнаест пута за репрезентацију Црне Горе до 19 година.

„Осјећај је био фантастичан. Прошао сам све селекције Србије и Црне Горе, а касније и Црне Горе до 19 година. Играо против врхунских репрезентација Шпаније, Француске, Енглеске… играча попут Иска и Морате који знате и сами какве каријере имају и даље.”

После Будућности (и кратке позајмице у Зети) следи период у Јединству из Бијелог Поља. За Српске беле орлове потписује 2016. године а за наш клуб је наступао до 2019. године.

„За Орлове ми је била посебна част и задовољство да играм, а до сарадње је дошло након добрих партија у Јединству из Бијелог Поља (клуб је ушао у Прву црногорску лигу после вишегодишњег бивствовања у нижим ранговима). Волио бих да кажем да ми је у томе помогао Раденко Камберовић, бивши фудбалер Орлова с ким сам заједно играо у Будућности из Подгорице гдје је оставио дубок траг, а заједно смо и у Будућности освојили титулу, као касније и са Орловима. Напоменуо бих да сам имао паузу у каријери у тренутку док сам играо за Будућност из Подгорице због породичне трагедије која ме одвојила од терена годину и по дана, немоћан да психички поднесем губитак члана породице. Знам да је то утицало на моју каријеру, али тако је…”

Ушао је у историју Српских белих орлова тако што је дао гол у финалу плејофа 2016. године а наш клуб је (после продужетака и гола Милоша Шћепановића) подигао шампионски пехар.

„Као што сам и рекао, велика ми је част била што сам играо за Орлове – клуб са великом историјом, традицијом, сјајним фудбалерима и стручним штабом. По доласку у клуб, освојили смо шампионски пехар након осам година. Сјајна екипа и тренер Медић – пехар је морао да се врати у наше витрине. Постигао сам гол у финалу, да, за 1-1, осјећај неописив, као да сам га дао Партизану на сред ЈНА (ха ха)!”

Хвала Луки (који данас живи и ради у Лос Анђелесу) што је издвојио време за нашу веб-страницу. Лепо је присетити се шампионских времена а још је лепше стварати нове шампионске успомене. И зато, напред – у нове победе!